(У ЦЕЛОСТИ ПРЕНОСИМО ГОВОР ПЕНЗИОНИСАНОГ ПУКОВНИКА ДУШКА ШЉИВАНЧАНИНА, ОДРЖАНОГ 14. ЈУНА У МТС ДВОРАНИ, ПОВОДОМ 25 ГОДИНА ОД ЗАВРШЕТКА НАТО АГРЕСИЈЕ И БИТКЕ У РЕЈОНУ КАРАУЛЕ КОШАРЕ)

Поштоване породице наших палих и преминулих ратних другова,

Господине председниче Владе

Изасланиче председника Републике Србије

Ратни другови и ветерани из легендарног приштинског корпуса, херојске 3. армије и Восјске Србије

Даме и господо, поштовани грађани Републике Србије,

Навршава се 25. година од завршетка оружане али не и других облика агресије на нашу земљу, чији је крајњи циљ био да се покори Србија стара европска држава и цивилизација, порази и понизи наш војник, потомак ратника са Цера, Колубара, Мојковца, Кајмакчалана.

Споменик херојима са Кошара у Београду

Посебно нас боли што су нам то урадили наши савезници из два балканска и два светска рата, као и наши суседи који су великодушно уступили своју територију, исти они суседи којима смо много пуита у историји доносили слободу, учинили их државама, суседи и браћа који су недавно у УН показали своје право лице и наличје.

Четврт века је савим довољна временска дистанца да се може извршити анализа догађаја који су претходили агресији као и дагађаја у току и после агресије, са војног, политичког и геостратегијског аспекта, али ћу се доминантно осврнути на збивања на Државној граници према Републици Албанији.

На државној граници према републици Албанији, увек су гинули и мучки убијани наши војници граничари.

Бошко Жиловић из Чајетине мучки убијен 1953. године на планини Богићевици, Дејан Радановић из Новог Пазара убијен 1994. у подножју планине Паштрик, као и Митар Војиновић погину под непознатим околностима. Стање на тој граници је увек било „стање ни рата ни мира“.

Битке на државној граници према Албанији тежишно на Богићевици, Јуничким планинама и Паштрику нису почеле 1999. године како је уопштено мишљење. Оне су почеле 1997. године, а кулминацију су достигле у време НАТО агресије априла и маја месеца 1999. године.

Године 1997., након немира у Албанији и пљачкања војних магацина, све карауле које гравитирају према КиМ, постају базе за обуку терориста, нападе на наше граничаре и убацивање наоружања и терориста на простор КиМ.

Тако једна од најчуванијих граница у Европи а можда и свету, постаје најнечуванија граница.

Данас са великом сигурношћу можемо рећи да је то био планирани сценарио, што је делимично и признао тадашњи председник Албаније Саљи Бериша.

На државној граници према републици Албанији 1998. године, десило се око 300 граничних инцидената који су имали карактер агресије. Најтежи и најквавији дан за припаднике батаљона био је 30. септембар 1998. године. Тога дана са албанске карауле Падеж уз свесрдну помоћ њихових служби, прешла је група терориста предвођена Агимом Рамаданијем и мучки из заседе убила 6 наших граничара, а у реону карауле Морина, подофицира Драгана Бундала, а пет граничара је тешко рањено.

То је био дан када је нападнута цела државна граница са циљем да се испровоцирају наше снаге како би одговорили ватром по територији Албаније, а они имали повод за агресију која у то време у велико била на помолу. Највећи апсурд у свему овоме је што се то дешавало пред очима и личним увидом међународних посматрача којих је било и са једне и са друге стране границе, а који никада о томе нису известили ни једну релевантну међународну институцију, а догађаји су имали такав карактер да је требало хитно заседање Савета безбедности УН.

Те 1998. године мучки је убијено 48 припадника наше војске и 149 полицајаца. За њих су наши полицајци и војници били легитимна мета, а елиминација терориста „угњетавање и грубо кршење људских права“. Каквог ли лицемерја !

Битка у рејону караула Кошаре и Морина је друга фаза Нато агресије и она није изолована битка како је увржено мишљење. Када је агресор схватио да дејствима из ваздуха и са дистанце не може сломити одбрану Приштинског корпуса и 3. армије, одлучио се на ваздушно-копнену операцију. Напад је почео јаким авио и ракетним ударима по свим објектима инфраструктуре који са простора центалне Србије воде на простор КиМ, а посебно у рејону Мердара уз јако електронско ометање и истовремени напад на државну границу с циљем изолације бојишта и уништења Приштинског корпуса. Напад се наставио на фронту 15-20 километара где је НАТО ангажовао више хиљада терориста, прикупљених широм западне Европе, Македоније, Албаније као и уз подршку оружаних формација војске Републике Албаније и непрекидну ваздушну подршку НАТО-а дуж целог фронта.

Електронским извиђањем, откривено је да артиљеријском ватром за подршку терориста управљају НАТО професионални војници лоцирани у Бајрам Цурију и Тропоји.

Први и најтежи удар примили су војници из прве граничне чете који су зауставили агресора на Државној граници, нанели му губитке и створили услове за довођење и увођење свежих снага. Најтежи и најкрвавији дан за граничаре био је на наш најсветлији православни празник Васкрс и тога дана Царству Небеском се приклонило 8 наших граничара. Испоставиће се да су та прва три дана до пристизања ојачања била и одлучујућа. Увђењем у борбу делова 5. батаљона војне полиције, 2. батаљона 125. моторизоване бригаде, делова 63. падобранске и 72. специјалне бригаде стабилизована је одбрана, заустављен продор према Јунику Дечанима и Пећи и онемогућено је спајање са терористичким снагама у рејону Дернице.

Битке на Каошарама и Паштрику су симбол одбране од НАТО агресије. До момента потписивања Кумановског спораума ни један страни војник није крочио на тло КиМ. Одбраном државне границе омогућили смо какве такве услове за преговоре нашем државном руководству и Резолуцију 1244. О Кошарама и Паштрику се певају песме, оне су тема писмених радова ученика, трибина разних скупова не само у Србији већ свуда где живи српски народ.

У бици на Кошарама погинуло је 108 припадника наше војске. Просек старости војника на одслужењу војног рока био је 25 година и они су поднели највећи терет и заслужује посебно и највише призање. Како рече велики Његош „Виле ће се грабит кроз вјекове, да вам вијенце достојне саплету“.

Посебно желим да се обратим вама кадетима Војне академије и ученицима средње војне школе и да Вас подсетим да је цела генерација потпоручника која је завршила школовање 1998. године распоређена у јединицама Приштинског корпуса. По оном „Младо жито навијај класове/Пређе рока дошла ти је жетва“, њих 13 живот је положило на олтару отаџбине. Нека вам они буду узор и пример јунаштва, патриотизма и војничке части, а ваше холове и кабинете на Војној академији нека величају њихове слике.

Господине председниче Владе,

госпођо председнице Скупштине,

министри и народни посланици

и сви релевантни државни чиниоци,

Ми, ратни ветерани, молимо вас за слогу и јединство у овим по наш народ тешким временима и да истрајете у борби за српски народ  јер правда је на нашој страни.

Живели и ЖИВЕЛА СРБИЈА!